Sve češće se osećam kao to dete u ovom svetu u kome nas zabavljaju svim i svačim, utrkuju se ko će nas više preneraziti, začuditi, “usrećiti”, preplašiti, a sve sa ciljem da zaboravimo ono što nam je zaista potrebno, ono za čim nam duša traga, ono što ništa ne može da nadomesti, ma koliko nam na tren izgledalo da smo srećni, ispunjeni, zadovoljni…

“Setilo se majke”, rekli su. A mi? Setimo se majke, setimo se sebe, setimo se Boga, setimo se onoga zbog čega smo ovde, iako to nekad ne umemo ni da definišemo niti prepoznamo