Мајка Петера Хандкеа била је невидљива жена. Цијелог живота, који је захватао нацистичку еру, рат и посљератну потрошачку економију, борила се да не показује осјећања, само да би стигла до страшног закључка: „Уопште више нисам људско биће.“ У несрећи обично постоји жеља да се из ње изађе, док је несрећа Марије Хандке била тотална, несрећа без жеља, која ју је могла одвести једино ка самоубиству. У 51. години убила се прекомјерном дозом таблета за спавање.
Неколико недјеља по њеној смрти, Петер Хандке почиње да биљежи оно што зна, или мисли да зна, о својој мајци, да исписује странице о њеном животу и смрти прије него што га превладају „крајња потреба за саопштавањем и крајња онемелост“. Па ипак, искуство неизрецивог, које означава тугу и љубав, лежи у срцу ове кратке и дубоко потресне књиге, можда најбољег достигнућа великог савременог писца.
